Ima mnogo razloga koji su zajedno doprineli izbijanju rata u vezi sa raspadom Jugoslavije. Ali anatomija mržnje je sastavljena od sadašnih činilaca, ne od mistične "pradavne mržnje". Ova anatomija se sastoji od jedne države u ekonomskoj i političkoj krizi sa jedne strane, a s druge strane se sastoji od sukobljenih nacionalističkih programa, koji su se nanovo artikulisali kada je nastao vakuum u poklekloj državi. Još bliže se pomenuti nacionalistički pokreti vide u svakoj pojedinačnoj osobi, organizaciji ili pojedinačnom postupku. U političkim odlukama, u javnim kampanjama, isključivosti medija i na sugestivnim mitinzima, u nacionalistima po univerzitetima i akademijama, u vojnim odlukama, od akcija koje su ličile na državni udar pa do konkrtene logsitike, u tajnom upravljanju paravojnim formacijama sastavljenim od kriminalaca i lumpenproleterskih elemenata - tipičnim kandidatima za regrutaciju u svakom fašističkom pokretu. Takva je anatomija mržnje. Njeno je kretanje u svoj svojoj suštini inscenirano odozgo. Reč je o stvarnoj mobilizaciji. Političari, generali, urednici, novinari, intelektualci jesu njeni učesnici. Oni pokreću podredjene, i stalno su sposobni da isporuče tumačenja koja legitimišu i motivišu postupke i osiguravaju široku narodnu podršku, ili, u najmanju ruku, pasivnost. Kada se dostigne prvi nivo izvesnog broja konkretnih nasilnih akcija, prelazi se odlučujuća granica, posle čega se proces gotovo odvija sam od sebe. Država je u tom trenutku već nestala, više ne postoji neki neki nezavisni monopl na nasilje, i gradjanin kao pojedinac mora da deponuje svoju sigurnost kod predstavnika svoje sopstvene političke grupe. Ova faza eskalira u proces radikalizacije, u kojem su postupci drugih strana samo neprestani feed-back u demonskoj dijalektici, ili dijalektici demonizacije drugih, kako vam drago. Iako nema sumnje da je srpski nacionalizam u ovoj priči nacionalizam prvoga reda, i po vremenu i snazi i odgovornosti, odgovarajući mehanizmi na hrvatskoj i muslimanskoj strani igraju ulogu u uzajamnoj spirali eskalacije.

Mržnja se širi sa političkog vrha u stanovništvo - mnogo pre nego u suprotnom pravcu. Tek kada su manje ili više obostrana ubistva počela da eskaliraju, etničke ideologije se razvijaju do krajnjeg stepena; sve vreme one leže kao skrivena versunkenes Kulturgut i neko vreme se agresivno propagiraju u medijima, naročito na televiziji - ali tek nasilje ozbiljno daje verodostojnost i kredibilitet tim mitovima.

Ako se stvari posmatraju sa uobičajene tačke gledišta nefanatičnih Srba, Muslimana ili Hrvata, onda ne bi trebalo da bude mnogo ubistava na "etničkom polju", dakle ubistava porodica, prijatelja, poznanika, dece, pre nego što dotična osoba bude silom uvučena u anatomiju mržnje, ili ako se iz svojih razloga već ne oseća dobro u njoj. Evidentno je kako se neprijatelj definiše etnički, i kako se žrtve na isti način odredjuju. U borbi za goli život, čovek mora da se sakrije, a kada i samo ime otkriva pripadnost neke osobe, koja se možda nikada ranije nije pitala o svom etnicitetu (Alija - Musliman, Marko - Srbin), onda se čovek nema gde drugde da sakrije nego kod svojih. Verovatno je da su se mnoga ubistava dogodila, tek pošto je takva logika radikalizovala mnoge razumne pojedince i prisilila ih da biraju stranu, ako ne u agresiji, onda bar u odbrani. Ne može se uvek ni znati ko su oni koji ubijaju na drugoj strani - da li su to uvezene paravojne bande, ili su to susedi, ili i jedno i drugo. Osnovno osećanje za dobro ovde je ono što odlučuje, pre nego bilo čega drugog: preživljavanja, sigurnosti.

Red, koji je pretpostavka za svako obrazovanje države, nestao je, nema više javne vlasti koja može da garantuje neku meru bezbednosti, i preživljavanje postaje čisto individualno pitanje. Za Jasminu, koja traži posmrtne ostatke svoje ubijene dece na otpadu u Nevesinju, rat je počeo na taj način. Mostar više nije bio siguran, i porodica je pobegla na jug kod svekrve, gde je, kako su glasine govorile, još vladao mir a Muslimane nisu progonili. To nije bio slučaj, tamo je izgubila i muža i decu, i morala je da beži dalje. Sakrila se naravno medju drugim Muslimanima, šta je inače trebalo da uradi? Na taj način ubistva radikalizuju stanovništvo i dele ga - iako je inicijativa došla sasvim spolja i nije počela medju tamošnjim žiteljima, kao onda kada su lokalni Srbi dobili oružje i uputstva od pristiglih paravojnih bandi koji su ih uterali ih u logiku nasilja.

Zločini nad civilima igraju tako centralnu ulogu u ovoj fazi, naravno samo kao karika u "etničkom čišćenju", pojmu koji je karakteristika ovog sukoba. Ali na još elementarnijem nivou, ubistva civila postala su karika u polarizaciji stanovništva u području, ona postaju element u samoj organizaciji anatomije mržnje. Ali da se anatomija mržnje sastoji od živih, aktivnih ljudi, njihovih postupaka i posledica tih postupaka, ta banalna činjenica baca svetlo na stvar. Naravno da to u mnogim slučajevima implicira individualnu krivicu, na kojoj je izgradjen i tribunal u Hagu, u šta se svako može uveriti na stalno ažuriranoj veb stranici suda na internetu - iako, prirodno, može biti teško pronaći čvrste dokaze protiv nekog političara, koji je u velikoj meri izgleda sledio devizu "nothing on paper". A još problematičnija se pokazuje "kolektivna krivica", ako se taj pojam ispravno razume. Jer kolektivno ni na koji način ne podrazumeva, da su svi Srbi, Hrvati ili Muslimani krivi, kao što je jednaka besmislica da je svaki Nemac kriv za nacističke ratne zločine. Kolektivno leži pre u mnogim tendecijama u medijima, na univerzitetima, u vojsci, politici, kojim tendencijama je bilo dopušteno da se slobodno šire, i koje ne zavise od odluke pojedinca. Mnogi pojedinci su u promenljivom obimu učestvovali u društvenim strujama, i oni stoga ne mogu da budu predmet sudske rasprave. Ali kao što je Svetlana Slapšak konstatovala, oni su predmet kulturne rasprave, stalnom, kritičnom pretresanju politike, medija i obrazovnog sistema - kakvo je inače preduzeto i još uvek se odvija u Saveznoj Republici Nemačkoj - ali što se uopšte ne preduzima u Srbiji, gde gotovo niko u nedavnom ispitivanju javnog mnjenja nije mogao da imenuje ni jednog jedinog srpskog ratnog zločinca i u kojoj predsednik i dalje negira da postoje čvrsti dokazi da su Srbi počinili ratne zločine. Može li se zamisliti takva situacija u Saveznoj Republici Nemačkoj 7 godina posle sloma nacizma?

Ali ovom knjigom želeli smo da damo doprinos kritici, koja postaje istinski plodonosna i koja dobija civilizacijski značaj, tek kada postaje društvena samokritika. Kao što je pravnik Vojin Dimitrijević rekao: Trebaju nam mladi Srbi koji će snimiti film o Srberenici.

Multikulturno društvo

Tema Bosne ima medjutim perspektive i na trećem nivou: principijelno političkom, gde objašnjava i profiliše čitav niz aktuelnih političkih pitanja na evropskoj sceni.

"Multikulturalizam" je bio kjlučna reč mnogih dobronamernih u jugoslovenskim sukobima - kao da je predratna Bosna bila slika i prilika uzajamne tolerancije. Iz tako dijametralno suprotnih izvora kao što su demokrata Svetlana Slapšak i nacionalista Milorad Ekmečić dobili smo potvrdu da je Bosna u svakom slučaju bila daleko od toga. Naprotiv, to je bio najstaljinističkiji deo stare Jugoslavije - upravo zato što je preko svakog nacionalističkog ili etničkog izraza stavljen poklopac od žeženog gvoždja, isto kao što su sve funkcije deljene ne prema sposobnostima ili kvalifikacijama, već prema politički korektnom ključu, radikalnom izdanju američke "affirmative action", koja je, prirodno, potkopavala veru da su nosioci javnih funkcija uopšte dorasli svojim dužnostima. Cela ta beda nekadašnje Jugoslavije postavlja stoga pitanje o multikulturalizmu i etničkoj koegzistenciji na jedan akutan način - da, pitanje o odnosu izmedju demokratije u kulture u celini uzev.

Multikulturalizam u društvu se često posmatra kao naročiti "demokratski" stav: jednako pravo svih kultura da se razvijaju na kugli zemaljskoj, to je tako reći demokratija premeštena iz odnosa izmedju pojedinaca na odnos medju kulturama. Ali kako nas ratovi u Bosni mogu da nauče, multikulturalizam naprotiv stoji i oštrom kontrastu prema demokratskim vrednostima kao što su nepovredivost pojedinca, ljudska prava i jednakost pred zakonom. Jer multikulturno znači naravno koegzistenciju više kultura u jednom društvu, a ako ove kulture ističu naročita prava za svoje članove, onda se po prirodi stvari to tiče prava pripadnika drugih kultura. Multikulturalizam je stoga pre znak raspadanja društva koje nestaje, u kojem se sledeći stadijumi zovu getoizacija i odvajanje na različite nacije. Ova tendencija je jasna i u multikulturalizmu, tako što je druga strana prividne toleranacije - kako je Zigmund Bauman to izrazio u svojoj knjizi Zajednice - pravo na potpunu ravnodušnost prema drugim kulturnim grupama. Sledeći korak je odustajanje od svakog učešća u zajedničkim društvenim pitanjima u korist svoje kulturne grupe, čime se gube uobičajeni civilni oblici ponašanja i mešanja izmedju grupa - i sledeći korak je nastajanje konflikata izmedju istih, i čovek više ne može da stupi u drugačiju komunikaciju osim nasiljem, zato što su uobičajene gradjanske i demokratske procedure odavno učinjene nevažećim.

Ali šta je to što prividno očevidno tako mnogoobožavani multikulturalizam čini tako naivnim? To objašnjava Bosanska stvar: to je odsustvo bilo kakve svesti o nekakvo drugoj ulozi države osim kao instrumenta interesa pojedinih etničkih, religioznih ili nacionalnih grupa. Jer to što je omogućilo tragediju u Bosni na samom početku, bilo je odumiranje države - ne u marksističkom lirskom smislu, već u osnovnom i konkrektnom smislu, da su državne vlasti u nekadašnjoj Jugoslaviji punom parom gubile svaki autoritet i u krajnjoj konsekvenci prestale da budu u stanju da garantuju bezbednost gradjanima kao pojedincima. U tom medjuprostoru moći različite nacionalne i religiozne grupe mogle su uz manje ili više uspeha i snage da sprovedu svoje fanatične projekte, i ono što je počelo kao nastavak komunističke nomenklature sa multikulturanlom podelom funkcija trima grupama, ubrzo se završilo u ratu za svoj deo plena u pljački države koja se raspadala.

Zapadna intervencija koja je došla prekasno, nije naravno trebalo da podrži nijedan od ovih projekata, već da ponovo ustanovi centralnu vlast na području, koja vlast bi mogla da spreči napade na civile. Trebalo je ponovo uspostaviti monopol na nasilje u regionu, da upotrebimo stari pojam Maksa Vebera, i trebalo je poput suverena uvesti vanredno stanje, rečima Karla Šmita, u pogledu pacifikacije i dugoročne demokratizacije područja. Odlučujuća naivnost multikulturalizma je bila ta, što nije videla ni ulogu države ni ulogu civilnog društva. Verovalo se da se društvo sastoji od niza ravnopravnih kultura, ali se nije razmišljalo o tome da one moraju da sačinjavaju neki zbir, zajednički normativni imenitelj vrednosti, na koje se celo društvo treba da osloni. Ali moderna demokratska država ne pretpostavlja samo formalne demokratske izborne procedure, već i demokratsku kulturu. Može biti veoma teško učiniti jasnim šta "demokratska kultura" treba da znači - jer to uopšte nije kultura u "etnološkom" smilsu, tj. da treba da slavi odredjene vrednosti, bogove, nacionalna prava, način odevanja, istoriju i tako dalje; demokratska kultura stoga ne liči na neku od egzotičnih kultura "multikulturalizma".

Njen neutralizam prema svim ovim "vrednostima", koja vode poreklo još iz svesnog odustajanja prosvetiteljskih država od angažmana u religioznim pitanjima (Frederik Veliki: 'Ne podržavam ni Rim ni Ženevu.'), može naprotiv da da demokrtaskoj kulturi neutralni, sivi i aseksualni izgled. Ali u tome je cela stvar: nijanse ljudi moraju sami da dodaju. Demokratska kultura treba da bude egzistencija "prosvetljene javnosti", koja čini pretpostavku da demokratski birači uopšte imaju mogućnost da se orijentišu pre nego što zaokruže broj ili ime. Realne demokratije se jedva slažu u tome od čega se takva "obaveštena javnost" sastoji u detaljima, ali o minimumu pretpostavki oko kojih se valjda možemo složiti jeste: opšte školovanje u koordinisanom školskom sistemu odredjenog standarda; postojanje nezavisnih univerziteta, koji garantuju obrazovanu elitu, koja opet garantuje izvesni donji nivo javne debate; postojanje ozbiljne i pluralističke štampe; postojanje slobode udruživanja, tako da slobodne individue mogu da ostvare svoje interese; postojanje armije i policije, koje kontrolišu područje, garantuju individualnu bezbednost i koja nisu naklonjene nedemokratskim vrednostima; ekonomija, koja stanovništvu obezbedjuje pristojnu prehranu. Ove pretpostavke nisu postojale u Jugoslaviji sa školskim sistemom posvećenom "partizanskoj" ideologiji, sa univerzitetima izloženim komunističkoj a kasnije nacionalističkoj kontroli, sa štampom i televizijom koje su u širokom obimu bile pod državnm kontrolom ili izložene teroru, sa restrikcijima u privrednom životu, sa politizovanom vojskom u konkurenciji sa paravojnim jedinicama i policijom podeljenom na frakcije, kojima se upravljale različite političke struje, sa bolesnom i zaduženom ekonomijom. Takvo društvo je punom parom bilo na putu da prestane da bude društvo u savremenom, demokratskom smislu te reči. I ne može se očekivati da će slabljenje centralne vlasti u takvoj državi automatski da vodi demokratiji. To je rasprostranjeni greh kod naivnijih zagovornika demokratije: da odsustvo ili slabljenje diktature jednoznačno vodi rastu demokrrtaije kao prirodnom stanju, koja je samo bila potisnuta. To je druga pouka iz slučaja Bosne: demokratija nije "prirodno stanje", koje se pojavljuje čim njeni neprijatelji prestanu da budu jaki - kao što mnogi naivni zagovornici demokratije veruju. Demokratija je, naprotiv, neverovatno sofisticirano stanje sa mnogo socijalnih, politilčkih, vojnih, ekonomskih i kulturnih pretpostavki pored svog jezgra - gole, formalne izborne procedure.

"Multikulturalizam" to ne vidi - u svojoj galopirajućoj antropološkoj naivnosti on se ne zanima za štampu, armiju, policiju, obrazovanje, ekonomiju i tako dalje. On misli da je pojam kulture nadredjen pojmu duštva - i da se kultura jednostavno sastoji od različitih, ravnopravnih sistema vrednosti. I ko smo mi, koji pokušavamo da nametnemo naš zapadni sistem vrednosti drugima, koji se potpuno razlikuju?

Ova ideja slavi uopšetni pojam kulture, tako da zapadna kultura sa svojm velikom rasprostranjenošću u vremenu, i tako obuhvatna u prostoru, i brojna što se tiče ljudi, a uostalom i sa svojim velikim unutarnjim varijacijama, postaje ravnopravna sa antropološkim "kulturama" koje se sastoje od nekoliko stotina ljudi. Ali interesantno kod ovog sekularnog zapadnog kulturnog univerzalizma je to, da je on jedan od malobrojnih koncepata ideje da različite etničke kulture stvarno mogu da žive zejedno, a koji koncept može da preživi. A to je omogućio tako što je beskompromisno isticao univerzalizam svojih fundamentalnih zahteva. Stoga on postavlja i odlučujući zahtev kulturama koje treba da žive zajedno u demokratskom društvu - naime da priznaju ove zahteve. Mogu da slave svoje bogove i da im služe kako žele, mogu da imaju kakve god običaje žele u odevanju, gastronomiji, nadevanju imena, književnosti itd. - sve dotle dok se ne mešaju u zahteve demokratije, jer demokratija i univerzalizam ne znaju za kompromis sa nekim "etnološkim" kulturama. Naprotiv, kulture su te, koje se moraju ravnati prema demokratiji. I taj odnos će takodje značiti i zbogom svim predstavama o kolektivnim pravima - večitom i bogom danom pravu Srba na Kosovo, pravu bosanskih Muslimana na san o kreposnoj državi, svetom ratu danskih imama protiv zapadnih vrednosti, predstavama o naročitim zahtevima za pojedince sa posebnim etničkim poreklom. Taj odnos zahteva za uzvrat prihvatanje pune i neograničene lične slobode za svaku indivuduu bez obzira na religiozne norme i poreklo. Pravo hrišćana da se preobrate u islam isto kao i pravo muslimana na blasfemiju napuštanja islama.

Pristup u demokratsko društvo se daje uz mali ali odlučujći depozit: odustajanje od pripadanja izabranom narodu, privilegovanoj grupi, svetoj naciji - bar na ovom svetu. Takvi snovi se moraju deponovati u zagrobni trezor. Može da izgleda neobično površno skretati pažnju na ove potpuno elementarne standarde Prosvetiteljstva, godine 2002., ali rastući uništavalački rad multikulturalne ideologije to čini nužnim.

Naivnost multikulturalizma čini pojam kulture religioznom kategorijom, čini je pretpostavkom koju je nemoguće problematizovati. Ali iako multikulturalizam u izvesnoim smislu jeste neka vrsta meta-religije, koja u sebi sadrži nesvarene tradicionalne religije, on je u istoj meri i iracionalno sujeverje. Kao što je Bauman to video, multikulturalizam ima tačno onakvu strukturu kao i nacizam: oba dele čovečanstvo u statičke grupe, koje su sebi najbliže, a čovek ne treba da se meša u poslove drugih grupa. Tamo gde rasizam zloupotrebljava biologiju za svoje podele, tu kulturalizam zloupotrebljava antropoligiju. Stoga multikulturalizam deli neistoričnost rasizma. "Kulture" se vide kao dobre same po sebi, zato što se posmatraju kao date, završene, skoro večite. Sve "kulturno" stoga postaje vredno čuvanja i vrednost po sebi. Ali to je u suštini shvatanje turiste koji gleda egzotične kultutre kao čudne i interestntne sastojke sveta, kao neku vrstu začina. Ništa ne može bolje da odslika karakteristiku multikulturalizma danas od onog što je Karl Šmit cinično konstatovao 1932.: "Relativistička buržoazija je pokušala u zbunjenoj Evropi da sve zamislive egzotične kulutre učini pojmovima za svoju estetsku upotrebu." Ali još je ciničnije gledati na ljude, tako što se njihove kulture vide kao takve bezvremene veličine, zatvorene u sebe, i koje treba da ostanu da žive samo zbog našeg esteteskog uživanja "mnogostrukog" sveta. Kulture su misaone mašine koje se stalno razvijaju u odnosu na probleme sa kojima se susreću, i koje su u stalnom kontaktu s drugim kulturama, od kojih manje ili više uče. To negirati i verovati u večitu nepovredivost kultura leži iza nazadnog pogrešnog tumačenja "pradavne mržnje" i sličnih tumačenja koja uzimaju da je rat u Bosni bio neizbežan, zato što su se muslimani već preobratili pod Turcima i zato što je srpski nacionalizam star gotovo 200 godina. Vrlo dobro, ali mnogi drugi nacionalizmi su jednako stari ili stariji, i nemaju iste katastrofalne posledice. Takva kulturološka objašnjenja gledaju dalekovido, i stoga previdjaju potpuno aktuelne uzroke rata: da je nastao sukob interesa izmedju današnjih, svesno delajućih osoba (koje su naravno kao jedno od oružja reaktivirale nacionalne i etničke mitove i ideologije koje su ležale pri ruci).

Slučaj Bosna objašnjava takodje, u koju slabu tačku u postojećim demokratijama je mogla da zagrize ova iracionalizacija:

neproblematizovano ispreplitanje nacionalnosti i demokratije. To potiče još iz Francuske revolucije, kada je raširenost demokratskih vrednosti nametnuta Napoleonovom revolucionarnom vojskom išla ruku pod ruku sa francuskim nacionalizmom. A on se prirodno približio uslovu da su nacionalno homogene države u kojima se govori istim jezikom praktična osnova za demokratsku javnost. Ali nacionalizam i politički liberalizam nemaju nužno unutarnju vezu. Njihovo preplitanje se deslio kao posledica toga što je jedini put u demokratiju mnogih evropskih regija u XIX veku vodio istim putem kojim je njihovo stanovništvo dolazilo do svoje samosvesti - oslobadjanjem od velikih predemokratskih carstava, koje su dominirale kontintentom sve do I svetskog rata.

Različiti stepeni ludila kod tri "nacionalnosti" u Bosni čine jasnom razliku izmedju nacionalizma i demokratije - na isti način na koji sasvim odlučujuća suprotnost u Beogradu ne ide izmedju levog i desnog, već izmedju: nacionalista i demokrata, koje dve grupe su uspostavile skoro potpuno odvojene javnosti (to naravno ne implicira da se nacionalizam ne može da formuliše na demokratskom tlu, ali u tom slučaju treba da postoje nacionalizmi koji plaćaju isti depozit na vratima demokratije koji i radikalni muslimani, fundamentalistički hrišćani i druge grupe moraju da ispovrte na šalteru).

Stoga i tako različite ličnosti kao što su beskompromisni demokrata u beogradu Sonja Biserko i kaludjer opijen teorijm zavere na jugu Srbije mogu da imaju pravo dok tvrde isto: nekadašnja Jugoslavija je laboratorija za konflikte, koji vriju i na drugim mestima u Evropi, gde god regionalne i nacionalne ideologije dobiju na snazi, i gde velike grupe siromašnih i neobrazovanih muslimanskih lumenproletera neintegrisano idu naokolo. Sasvim je izvesno da i demokrata i kaludjer imaju pravo u istoj tvrdnji ali iz potpuno suprotnog razloga: kaludjer veruje da sukobi pogadjaju zapadnu Evropu, zato što će svetska zavera koja je pogodila Srbiju kasnije potražiti veći cilj. Biserko, pak, zato što vidi da se radikalni nacionalizam ponavlja i oblikuje - uključujući teorije zavere kao što je kaludjerova, i to je druga strana medalje multikulturalizma: kada prestanemo da imamo zajedničku osnovu sa drugim "kulturnim"grupama, onda moramo da ispredamo priče o njima, da ih ogovaramo i da izmišljamo teorije zavere.

Avaj, zar nemaju sva gledišta jednaka prava u demokratiji, naravno da glasi prigovor. Demokratija je naravno otvorena za to da njeni gradjani zauzimaju koje god tačke gledišta nalaze da su dobre - u tome se sastoji pojam slobode izražavanja, mišljenja i udruživanja. Ali u to ne znači da je demokratija otvorena za ubijanje, ako većina u državi nadje za shodno da glasa za nacionalsocijalističke, komunističke, velikosrpske, islamističke ili druge antidemokratske ideologije. Odlučujuće nije da li je većina glasala za takve ideje, već da li su njihovi predstavnici voljni da nastave da održavaju kontrolisane demokratske izbore i dalje, i, u datom slučaju, da li će hteti da odu, kada se većina okrene protiv njih (i u celini uzev da li su voljni da održe imenovane uslove za demokratsku kulturu). Biti demokrata nije isto što i pretplatiti se na naivnu, optimističku antropologiju, prema kojoj se smatra da su svi ljudi dobri (a demokrtaija stoga treba da bude prirodna posledica njihove dobrote).

Stabilna demokratija treba pre da podje od pretpostavke pesimističke antropologije, prema kojoj čovek nije ni dobar ni loš po prirodi, već može da postane dobar ili okrutan u različitim situacijama. Na takvoj osnovi demokratija mora da bude spremna na najgore - mora da poznaje anatomiju mržnje da bi mogla da bude u stanju da reaguje. Premda gradjani u demokratiji imaju puno pravo da zauzimaju kakve god žele antidemokratske stavove i gledišta, demokratska država sa svoje strane ima puno pravo, da, i obavezu, da stalno nadgleda takve osobe korišćenjem tajne policije. Demokratska država, takodje, kao svaka država ima neprikosnoveno jezgro, koje mora da štiti opstanak države i njenih gradjana kao prvi uslov daljeg opstanka demokratije.

U konkretnijoj perspektivi slučaj Bosna postavlja naravno i pitanje o spoljnoj politici EU. Ponašanje EU u ovoj stvari je kada se pogleda unazad veoma bolno. Gromoglasni rat usred Evrope, sa svim što ide uz to, sa koncentracionim logorima i ratom za istrebljenje civila, mogao je da traje četiri godoije a da se nismo umešali na drugi način osim što smo slali nemoćne diplomate i posrednike - i štaviše praveći maglu, naročito sa engleske strane da bi se sakrlili užasi od svetske javnosti. Tome treba dodati i napetosti izmedju članica EU, naročito Nemačke i Francuske koje su loše prikrivale da su zauzimale hrvatsku odnosno srpsku poziciju. Na kraju leži i ponižavajuća činjenica da su SAD treći put u XX veku morale da se umešaju i da vade kestenje iz vatre - ali nasuprot prva dva puta, kada je situacija u Evropi najblaže rečeno bila na ivici katastrofe i pretila svetskom miru, treći put se radilo o ponižavajućoj parodiji, zato što je EU lako mogla da obrazuje sopstvene vojne trupe i da preduzme ono što je neopohdno. (Intervencija SAD uostalom u tom pogledu nije bila bez krivice, uporedi podršku brutalnoj hrvatskoj operciji Oluja 1995., koja je hrvatsku Krajinu očistila od svih Srba, dok je srpsko-krajinska vojska iz misterioznog razloga ostala pasivna.) Stvar je medjutim pokazala da EU realno funkciconiše pod zaštitom SAD - ali kao što je "Viša realistička škola" medjunarodne politike uvek učila, postoji i druga strana medalje kod zaštite: poslušnost. Ali to što vojne trupe nisu bile dovoljne, dugujemo naravno i manjku koordinisane spoljne politike - čak i poželjna armija EU sa trupama na gotovs i celom logistikom bi naravno bila bezvredno sredstvo bez spoljne politike. Vojna intrevencija nije samo puka tehnička ispravka, već može da se preduzme samo na osnovu političke odluke. Ali u samoj toj stvari, u kojoj je prevashodni interes EU u datoj situaciji i inače mogao da bude više nego očigledan - naime da zaustavi genocid u sferi uticaja same EU i da spreči presedan prihvatanjem nacionalističkih ratova u istočnoj Evropi - čak ni u toj situaciji EU nije bila u stanju da artikuliše zajedničku spoljnu politiku - delimično zbog sukobljenih interesa u okviru EU, a delimično zbog manjka institucionalne strukture u Uniji, koja bi mogla da posreduje ove interese. Ali u posthladnoratovskoj eri jedva da na duži rok može da umiri to što su SAD ostale jedina super sila na kugli zemaljskoj. EU je odavno ekonomski džin, ali je ostala politički patuljak. Prva nesrazmera se može lečiti samo kada Unija dobije mogućnost da artikuliše zajedničku spoljnu politiku poduprtu vojnim snagama.

Melodrama i cinizam

U takvom scenariju, gde demokratija kao kultura (u naročitom smislu, u kojem smo prethodno raspravljali) stoji nasuprot partikularizmima i fundamentalizmima sa kolektivnim pravima svake vrste, čitav niz intelektualnih šema prestaje da važi.

Prvobitini povod za ovu knjigu bio je nemir koji smo nas dvojica svako ponaosob osetili 1992-93., shvativši da su se sistem koncentracionih logora i detaljno planiran genocid dogodili usred Evrope, dok su ga, paralisano i pasivno,posmatrale vodeće medjunarodne političke snage, EU, NATO, SAD, a čak se od tada pokazalo i da su zauzimale strane, dok su Francuska i Engleska aktivno pokušavale da sakriju obim katastrofe da ih sopstveno gradjanstvo ne bi nateralo na intervenciju. Ovaj nemir je rastao i do političkog očaja i do političke usamljenosti, pošto se slična pasivnost koju smo videli u političkom establišmentu pokazala i kod najvećeg broja evropskih intelektualaca. Jedan naročit interes u knjizi je tako bio da otkrijemo intelektualno saučesništvo u katastrofi na Balkanu - ali takodje i da pokušamo da razumemo zašto je katatrofa duhovno matirala tako veliki broj evropskih intelektualaca van Balkana - ili, kada su se i bavili temom, zašto su je shvatali u skandalozno nedovoljnim kategorijama i šemama.

Takva jedna šema je ideja o nevinoj strani. Prema toj šemi političar ili intelektualac treba, kada se se interesuje za konflikt, da se fokusira na stranu koja nije kriva, da bi odatle odredio kakav stav da zauzme. Tako se može "stati uz" nevinu stranu, protiv drugih "krivih" strana. Ove šema postoji u čitavom nizu varijacija. Jedna varijacija iz marksističkog nasledja je u svakom konfliktu tražiti "progresivnu" stranu. Ova šema je uključena u obimniju šemu koja sve sukobe u svetu razume kao nešto što proizlazi iz konflikta izmedju regresivnih i progresvnih strana. Svaki sukob traži prema toj šemi, ono što se u starom marksizmu zvalo "situaciona analiza", koja treba da objasni šta je "progresivno" gledište u konfliktu. Pošto to ne može da se uradi u slučaju Bosne, evropski zapadni intelektualci su navodno našli izlaz u rešenju da konflikt nije otvoren ni za zauzimanje strane ni za intrevenciju, već mora da se pusti da se stvar "izduva".

Ali ta šema sa dobrom/nevinom/progresivnom stranom je fundamentalno lažna. U konfliktima nijedna strana nije potpuno dobra ili nevina, i ideja da istorija može da se prikaže kao u nekom stripu, kao borba izmedju regresivnih i progresivnih snaga je smešna. Ova šema je realno preuzeta iz melodrame, ali njen komični karakter je ne sprečava da bude itekako živa i dan danas u intelektualnom domaćinstvu. Ako se može identifikovati jedna strana u sukobu i "stati na njenu stranu", onda se složenost sukoba reducira na fudbalski meč ili bajku, tako da čovek tu može da ogleda svoje sjajne sposobnosti u onome što od toga dvoga izabere. Može štaviše, u izvesnim slučajevima, da profitira od takvog zauzimanja strane budući da sebi pribavlja naročiti plemenitu ulogu - koju Svetlana Slapšak u eseju dobro odmerenim sarkazmom zove "svecima malih nacija" (Svetlana Slapšak: "U mašini populizma", Kritik, strana 157). Ona daje primere kako je Alan Finkelkro izabrao Hrvatsku, Bernar-Anri Levi Bosnu a Peter Handke Srbiju - i kako su svakog ponaosob slavili, mazili i davali im privilegije u izabranim zemljama. Poltički izbor, oličenje princa Valijanta, zapravo je kamuflaža za narcizam, u kojem se čovek ogleda u nevinoj strani (državnoj moći, pred čijim stvarnim zločinima moraju, kako su se obavezali, da zažmure).

Ovu šemu su mnogi intelektualci prozreli. Ali na nesreću to je imalo za posledicu da su u svom razočaranju dolazili do zaključka da su sve strane krive. Jasno je da su u ratu sve strane okrutne, i tako se iz tog uvida na brzinu zaključuje da je šema o "nevinoj strani" neupotrebljiva - pa da onda sve strane moraju da budu jednako krive. Ova šema operiše istim lažnim koketerijama kao odbačeni ljubavnik, koji se razočarao i ne želi da ikada više ima posla sa ženama. To je cinični stav, koji veoma privlčači mačo-novinare. Za vreme rata u Bosni naročito su je koristili oni koji su bili na strani Srba - naravno zbog poplave dokaza o tome da su Srbi započeli rat i da imaju pretežnu ulogu u ratnim pokoljima - i često se mogla čuti u izrazu "gradjanski rat", "prastara etnička mržnja", "ratne strane", kao što se mnogo pričalo o tome da je sukob "komplikovan", da stvari treba da se gledaju sa "više nijansi" - što se naravno nije dogodilo. Naprotiv, taj razgovor o složenosti konflikta se primenjivao kao argument protiv pokušaja da se razume njegova unutrašnja anatomija, i kao argument protiv mišljenja da bilo kakva intervencija može da zaustavi konflikt.

Velika je nesreća bila, i za evropske intelektualce i za donosioce političkih odluka, a da uopšte ne pominjemo žrtve koji su platili ceh - što su ove dve šeme bile posmatrane kao dve jedine mogućnosti na koji se može sagledati konfklikt. Ako niste mogli da "stanete na stranu" jedne od strana, morali ste da uvidite da je to "gradjanski rat", u kojem su sve trane krive. Istina je naravno nešto treće. Nijedna od strana nije nevina - a ipak postoji jedna strana, srpski agresori, koji su preduzeli prvo, najobimnije i najbolje koordinisano istrebljivanje civilnog stanovništva protivničke strane. Obe šeme su mogle da posluže da se sakrije ova prosta istina. Iznenadjuje što ove dve sukobljene šeme duboko u sebi dele više odlučujućih premisa. Obe govore o "stranama" na sasvim neproblematičan način. Govore o "bosanskim Srbima" i "bosanskim Muslimanima", i time misle ujedno i na političke elite ovih grupa, i na instance moći i na samo stanovništvo. Ali nacionalistička je predrasuda da postoje takve jasno definisane i jednake "strane". To što se oni uopšte mogu da identifikuju jedni s drugima je prvo posledica raspada društva i gubljenja državnog monopola na nasilje. Kao prvo, svako grupisanje preko odredjene veličine je obeleženo unutrašnjim konfliktima - kao u SDA, koja se proteže od ekstremnog fundamentalizma do realne demokratije, ili kao kod bosanskih Srba, kod kojih postoji sve od Radovana Karadžića do Djordja Slavnića. A kao drugo, ne može se staviti znak jednakosti izmedju grupe i njenog političkog vodjstva, a naročito ne u slučaju kao što je eks-jugoslovenski sa, u najboljem slučaju, klimavom demokratijom.

Stoga nečija simpatija ili antipatja prema političkom vodjstvu jedne ili više strana ne može automastki da se protegne na odgovarajuće stanovništvo. Jer je razlog za preku potrebu zapadne inztervencije 1992., bio taj da se odigravalao dobroplanirani genocid nad bosanskim Muslimanima. Da li su te osobe bile simpatične ili ne, u kojoj su obimu podržavale Izetbegovićev radikalni islamizam, bilo je savršeno nebitno u tom kontekstu. To što bezuslovno morate osuditi progoni ni koji način ne implicira da na taj način slavite politički stavovi žrtava ili da se inače politički slažete sa njima - od čega polaze obe ove šeme. Razlog zbog kojeg je bila potrebna zapadna inrevencija nije dakle bio taj što je trebalo podržati neku od strana, već da se stavi tačka na konflikt, da se uspostavi monopol nad nasiljem, tako da bi se ubijanje nevinih civila - od kojih su mnogi priuštili sebi luksuz demokratije: da se ne staje ni uz čiju stranu - moglo zaustaviti.

Druga premisa koju obe šeme dele jeste da nedelo jedne strane poništava nasilje druge. U nuždi rata često može biti nužno doneti ovakvu odluku: moramo da napadnemo, jer će neprijatelj napasti nas. Ali u očima posmatrača koji stoji van toga, to se ne može prevesti kao moralna aritmetika u kojoj koncentracioni logori jedne strane opravdavaju logore druge strane - onako kako argumenti često glase: aman, Hrvati su imali Dretelj, a Bošnjaci Čelebiće! - što je podrazumevalo da je srpski sistem logora time opravdan i da ima legitimitet. Uopšte ne uzimajući u obzir da su srpski logori bili i prvi i najveći, ovaj argument "oko za oko" je sasvim neprihvatljiv. Jer za nepristrasnog posmatrača dva koncentraciona logora se ne mogu oduzeti jedan od drugog dajući nulu, ako je svaki logor na "svojoj" liniji fronta. Naprotiv 1 plus 1 jesu 2, i što se tiče logora i što se tiče pokolja. Jer gledište koje je intelektualac izostavio da zauzme u interesu jedne od "strana", bez obzira o kojoj se šemi radilo, jeste stanovište pojedinca, gradjanina. A sa te tačke gledišta ne postoji masakr koji može da poništi drugi masakr - oni se samo dodaju na zbir postojećih. Treba dodati i to da oba pojma dele difuzno shvatanje "krivice". Ali pitanje "krivice" je često krajnje složeno pitanje, čiji odgovor se mora odmeriti izmedju više strana. "Krivica" može, medjutim, na šta Vojin Dimitrijević skreće pažnju, da se primeni u sasvim drugačijem značenju koje je lakše empirijski upotrebiti - u značenju koje uopšte ne postavlja pitanje ko je počeo. Naime pitanje je ovde koja su se sredstva koristila. To je takodje i osnova trubunala u Hagu - i to čini da taj sud nije samo "pravda za pobednike", kao što je moda karakterisati ga. Od Ženevske konvencije i kasnije ustanovljenog Nirnberškog suda posle II svetkosg rata, vlada jedan set normi za ponašanje u ratu, na osnovu kojeg se pravnički i hladno mogu proceniti individualni postupci, od bojnog polja pa do vojnog i političkog vrha. To su norme koje važe za sve strane i sve "strane" u ratu, i to je to pitanje krivice koje su obe šeme izgleda udesile da ga ne pronadju. A glavna dimenzija tog pitanja tiče se ponašanja prema civilima. Neobično je, ali izgleda da nema nikakve intelektualne fascinacije ili moralne motivacije koja pomaže čoveku da zauzme civilno, gradjansko gledište. Intelektualac se fascinira kada se "strane" podžapaju i počnu da liče na figure na šahovskoj tabli, i tada solidarnost sa velikim jedinicama "strana" može da se investira, seli i ukida, dok položaj figura ne da manje ili više intrigantnu scenu, u najboljem slučaju. Intelektalac je obuzet mišlju o velikim istorijskim dogadjajima, celim narodima, koje se žrtvuju, celim državama koje ponosno gledaju u budućnost, pradavnim etničkim strastima, koje se izlivaju, obuzet je spontanim ustancima, milicijama kojima se ne može kontrolisati, utopijskim planovima. Intelektualci se fasciniraju kada mogu da odraze ili svoje snove ili svoj cinizam i takvim scenarijima. Ali zaboravljaju da se postupci tih "strana" u koje investiraju svoje snove odigravaju na račun ljudi, čija prava su osnovnija od kolektivnih, nacionalnih, istorijskih i drugih foklklorističkih prava.

EPILOG

Sanjam o dosadnoj zemlji

Kada slećemo na aerodrom Kastrup krajem aprila 2002. i uzimamo taksi do Kopenhagena, i dok se vozimo Amager Strandvejom, kao da nas preplavljuje osećanje stvarnosti, koje u svakom slučaju momentalno čini da sve što smo doživeli i o čemu smo pisali u ovoj knjizi nestane kao san. Ovo dugujemo delimično nepogrešivom vonju soli i vode i pogledu koji se pruža preko moreuza. Ali i nečem prividno banalnom. U automobilu taksista nalazi lokalnu radio stanucu, sa koje se čuje sledeće: "Da, lokalni radio je od velike važnosti, jer lako može da se fokusira ono što se dogadja u čisto lokalnom smislu. Sada imamo, na primer, problem mačke koja je pobegla. O njoj smo govorili u više emisija, i mislim da je bila veoma korisna. Sada se mačka verovatno vratila kući i sama, ali da nije to učinila, mogli smo da joj pomognemo, zar ne... Do sledeće emisije... sada ćemo čuti jednu sasvim novu fantastičnu stvar. Ovde smo u cirkusu sa svim što se može da očekuje, klovnovima, trapezima, artistima, ringom, muzikom i svim tim. Ali nema životinja! Zašto? - Da, zato što je ovo ovde prvi cirkus za alergičnu decu u Danskoj. Velika je šteta što deca koja pate od alergije ne mogu da idu u cirkus, i stoga smo započeli sa ovim ovde, i već postoji veoma veliko zanimanje. Treba napraviti još cirkus za alergičnu decu..."

Gledamo jedan u drugog sa nevericom. Shvatamo na kakvim sve fantastičnim pretpostavkama banalnost gradi svoju nesvesnu očiglednost. To je upravo blagi i ljubazni profesor sociologije Božidar Jakšić u praksi, kada kaže: "...moj san je da jednom počnemo da živimo u dosadnoj zemlji. Evo sada smo zanimljivi... Ali treba da živimo dosadnim životom kao vi u Danskoj!"

To je dakle taj život za kojim se čezne, kada se sve forme zdravog razuma, pristojnosti i sigurnosti sahrane, kada zemlja propadne. Ovo ovde je taj dosadni život. Ovde nema kolektivnih projekata i ovde ni društvo ni mase ne marširaju ponosno u budućnost. Ovde mašta nije na vlasti. Ona mora da se razvije negde drugde.

Published 2004-01-02

Original in Danish
Translation by Predrag Crnkovic
© Jens-Martin Eriksen & Fredrik Stjernfelt
© Alexandria Press
© Eurozine